Књижевност у функцији 'принуде': часопис као фактор преобликовања књижевног текста
Пековић, Слободанка
|
Издавач:Београд: Институт за књижевност и уметност; Ознаке: |
Сажетак:
Уколико бисмо пошли од тврдње да су часописи посебан књижевни облик који функционише по одређеним правилима, онда би логично било и очекивање да сви текстови унутар једног часописа подлежу правилима и захтевима које диктирају услови, време и место појављивања часописа, политичка, историјска, културна или материјална ситуација. У неким случајевима прилози заиста и доживљавају одређену „деформацију“ и прилагођавају се захтевима и узусима часописа, док се у неким другим никаква принуда не врши над њима па они формално остају непромењени и деловање им је исто, како у часописном контексту тако и мимо њега.
Могло би се такође говорити и о две врсте „принуде“ које често заједнички утичу на стварање текстова у часописима. Постоје спољашње и унутрашње принуде. Спољашње принуде углавном зависе од других који нас присиљавају да нешто урадимо. Њих људи, па и писци и уредници часописа следе, али неретко, такве принуде које утичу на мишљење и стварање, изазивају отпор и побуну. Друга врста „принуде“ је опаснија и отпорнија; то су унутрашње принуде када сами себе свесно присиљавамо на неку врсту мишљења, понашања па се и догађа да уредници или аутори врше самоцензуру и принуду над текстом који постаје похвала владарској породици на пример, или политичкој странци, политичару, некој идеји или идеологији... Таква самоцензура мање се препознаје у фикционалним остварењима, а најизразитија је у полемикама, критикама, писмима уредништву или писмима уредништва. Иста „принуда“ постоји и у књижевним прилозима, најчешће у часописима који су намењени једној врсти публике, па се тако прилози у женским или дечјим часописима нпр. обликују према очекиваном интересу публике. Слично је и са часописима који су намењени одређеним професијама, нпр. педагошким, полицијским, правним и сл. У извесним периодима политичке принуде или потребе да се формира одређено мишљење или замишљене норме у стваралаштву, критичари и полемичари занемарују књижевне норме и узусе и свој текст претварају у апологију, памфлет, идеолошки обрачун, тј. прилагођавају га тренутним потребама.
Кључне речи:
периодика, уређивачка политика, цензура, самоцензура, идентитет, национално, традиционално, модерно
