У склопу обележавања пола века рада Института за књижевност и уметност, 3. јула 2012. у Народној библиотеци Србије одржана су предавања Милана Миљковића („Време када је поезија говорила“) и Станиславе Бараћ („’У години културе сунце лепше сија...’“), посвећена питањима медија, културне политике и прожимања естетских и друштвено-политичких дискурса у српској штампи и књижевној периодици последње деценије XX века.
Милан Миљковић
Време када је поезија говорила ‒ дискурс национализма у песмама Културног додатка Политике почетком деведесетих
Да ли лирска поезија и даље задржава право на естетску аутономност своје продукције и рецепције? И када? Шта се догађа уколико се песма објави на страницама дневних листова или њихових седмичних подлистака какав је био суботњи додатак Политике, Култура‒Уметност‒Наука? Да ли се и у том случају песма чита као поетски текст за себе или часописни оквир обавезује на другачије, политичко читање? Каква је симболичка тежина ауторског имена, одштампаног на рубу песме?
Узимајући у обзир идеолошко политички контекст Политикине рубрике „Одјеци и реаговања“, али и низ (пара)текстовних елемената у дневном листу, настојаћемо да кроз разговор о појединим песмама (објављеним од 1989. до 1991. године) одговоримо и на питање како медијска логика часописа ’деформише’ значења лирске песме, и у којој мери су се песме у Политици стављале у службу доминантних дискурса национализма или им пружале критички и естетски отпор.
Станислава Бараћ
Култура у режиму репресивне толеранције: ‘У години културе сунце лепше сија’...
Догађаји на културној, тј. медијској сцени у Србији 1994. године, која претходи години званично проглашеној „годином културе“, откривају механизме репресивне толеранције коју је тај режим плански или стихијски спроводио као једну од својих стратегија у успостављану идеолошке хегемоније. Урушавање часописа Књижевна реч, промене редакција, умножавање књижевних гласила под истим именом и оснивање Речи, позиција стрипа и субверзивних дискурса у њима, заједно са уређивачком политиком државне телевизије, откривају се и као симптоми и последице државне политике која је избегла да буде диктатура а ефикасно деловала као ауторитарна репресија. Једно од питања је и како у таквом окружењу функционише цензура.