Периодика у историји српске књижевности и културе

Пројекат за проучавање књижевне периодике, под називом „Историја српске књижевне периодикеˮ, основан је 1970. године у оквиру Института за књижевност и уметност у Београду, и са малим изменама назива, Пројекат постоји све до данас. Својом научноистраживачком традицијом дугом 42 године овај Пројекат, заједно са пројектом британског друштва за проучавање викторијанске периодике The Research Society for Victorian Periodicals, представља пионирске пројекте у систематским истраживањима ове области у ширем интернационалном контексту.

Иницијатива за покретање пројекта проучавања периодике поникла је 1969. године у оквиру редакције Књижевне историје, годину дана раније покренутог специјализованог институтског часописа за проучавање историје и теорије књижевности. Главни и одговорни уредник Књижевне историје тада је био Александар Петров, а уредници и чланови редакције били су Јован Деретић, Васо Милинчевић, Мирјана Миочиновић-Киш, Марија Митровић и Миодраг Сибиновић. У току 1970. и 1971. године образована је Научно-истраживачка јединица „Историја српске књижевне периодикеˮ коју су поред Александра Петрова, као покретача и првог руководиоца Пројекта, чинили још Владимир Јовичић и тадашњи професори Филолошког факултета Универзитета у Београду Јован Деретић и Васо Милинчевић. Њих четворица су саставили теоријско-методолошку платформу, одредили корпус и предложили периодизацију за проучавање новоотворене истраживачке области и то објавили као пограмски текст под називом Елаборат за историју српске књижевне периодике. Елаборат је најпре усавршаван на основу дискусија вођених у Институту са сарадницима тог пројекта (Драгишом Витошевићем, Видом Голубовић и Душаном Иванићем), а затим је одржано и јавно научно саветовање 26. јуна 1973. године у Удружењу књижевника Србије, у којем су поред аутора Елабората и чланова Пројекта учествовали и тада најеминентнији проучаваоци ове области и професори универзитета из разних градова бивше Југославије – Милорад Павић, Рашко Јовановић, Мухсин Ризвић, Александар Пејовић, Фрањо Грчевић, Бранко Милановић, Мирослав Ваупотић и Радован Вуковић.

Елаборат се састојао од пет поглавља у оквиру којих су дефинисани (1) основни појмови нове истраживачке области – одређење периодике са дистинкцијом у односу на књижевно одређење периодике и национално одређење књижевне периодике. Затим је дефинисана (2) стурктура Историје српске књижевне периодике са акцентом на (3) периодизацију периодике по епохама (обухваћен временски период од 1768. године, као године у којој се појавио Славеносербски магазин, до 1968. године, као завршне године пред покретање Пројекта, подељен је у десет периодизацијских целина), и на крају су формулисана (4) начела проучавања часописа и листова. Елаборат се завршава објашњењем (5) циљева и значаја Историје српске књижевне периодике за проучавање културног наслеђа.

Поред овог Елабората у најранијој фази развоја Пројекта важну улогу у профилисању теоријско-методолошке платформе истраживања дали су Душан Иванић у тексту „О природи часописаˮ и Драгиша Витошевић у тексту „Белешке о обради часописаˮ, који ће, заједно са Елаборатом и јавном дискусијом о њему, бити објављени у једној свесци Књижевне историје за 1973. годину. Десет година касније ће Драгиша Витошевић и Ђорђије Вуковић у Упитнику, као тексту који даље развија програмску основу Пројекта, кроз низ питања организованих у двадесет и пет кратких поглавља систематизовати и допунити у Елаборату предложену истраживачку платформу. Са извесним мањим изменама, овако формулисан теоријско-методолошки програм Пројекта остао је актуелан до данас.

Часопис Књижевна историја имао је кључну улогу не само при иницијативи и оснивању овог Пројекта него и за промовисање и афирмацију ове нове истраживачке области. Први јавни наступ сарадници пројекта Историја српске књижевне периодике имали су 1969. године у оквиру циклуса предавања „Часописи као вид књижевног животаˮ одржаног у Дому омладине у Београду, а непосредно потом Књижевна историја је посветила цео један број овој тематици и објавила шест предавања из овог Циклуса. Од свеске број 6 за 1969. годину, биће уведена стална рубрика под насловом „Књижевна периодикаˮ и повремено ће се објављивати монографске студије о часописима и другим периодичним публикацијама. Ова традиција проучавања периодике у Књижевној историји се одржала како кроз уређивање покретача часописа и Пројекта Александра Петрова, тако и кроз уређивање осталих уредника који су такође сви били сарадници на Пројекту – Јована Деретића, Душана Иванића и Миодрага Матицког.

Пројекат за проучавање књижевне периодике у свом развојном периоду имао је неколико циклуса. Након седамнаестогодишњег руководства пројектом Историја српске књижевне периодике Александра Петрова, Пројектом је од 1987. до 2006. године руководио Миодраг Матицки, а од 2006. године до данас пројектом (под измењеним називима Место и улога периодике у историји нове српске књижевности, односно Улога српске периодике у формирању књижевних, културних и националних образаца) руководи Весна Матовић.

Током четири деценије на Пројекту је радило и сарађивало око педесет научних истраживача, организовано је на десетине националних, регионалних и међународних научних скупова, а резултати пројекта су побројани у обимној библиографији коју чини преко тридесет монографија, тринаест зборника, три фототипска издања, више од двадесет библиографија часописа, и око три стотине и педесет појединачних студија, огледа и чланака. Део својих истраживања и продукције Пројекат је остварио у сарадњи са реномираним институцијама културе – Матицом српском из Новог Сада и Народном библиотеком Србије из Београда.

Поводом педесет година постојања Института за књижевност и уметност и четрдесет и две године рада Пројекта за проучавања српске књижевне периодике 2012. године приређена је велика ретроспективна изложба о истраживачким резултатима на овом Пројекту под називом Ре/визија: часописи као агенси књижевности и културе.